 |
| Uran, grčki bog neba |
Uranska tradicija
Francuskom mislilocu i metafizičaru Rene Genonu pripisuje se koncepcija Primordijalne (prvobitne) tradicije: tradicije koja postoji oduvek, ali u svojoj punoći samo u prvom, Zlatnom dobu, da bi potom, tokom svakog od narednih, silaznih ciklusa vremena, bila izložena pomračenju i zaboravu, povlačeći se u oblast skrivenih i tajnih znanja, sve do potpunog zaborava. Ta prvobitna tradicija, prema Genonu i njegovim sledbenicima, zajednička je svim narodima, čitavom čovečanstvu. Mitovi i legende raznovrsnih naroda, religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i rituali nisu ništa drugo do parčići tog Znanja, prilagođeni novim uslovima ili prevedeni na popularni jezik.
Istu tu ideju, doduše, moguće je naći i kod nekolicine drugih autora, koji hronološki prethode Genonu. Žan Baji, astronom poslednjeg francuskog kralja, istražujući drevne astronomske mape koje su mu donosili misionari i putnici iz Indije, (a ovo ga je podstaklo da istražuje različite mitologije), došao je do sledećeg zaključka: „kada ujednimo te tradicije, često mutne i konfuzne, opažamo sa zapanjenošću da sve one teže istom cilju, koji njihova ishodišta postavlja na Sever“. Grof Žozef de Mestr izrekao je sledeću misao. „Istinska religija... je rođena na dan kada su (svi) dani rođeni... Maglovite koncepcije (drevnih naroda) bile su manje ili više slabašni ostaci prvobitne tradicije.“
Ipak, upravo Genonova koncpecija Prvobitne tradicije tokom HH veka izvršila je veoma snažan uticaj, ne samo kroz njegove sledbenike, pripadnike tradicionalističke ili perenijalističke škole. Ona postaje stožerna, uporišna tačka celokupne perenijalističke misli, premda, na način na koji ju je razvijao Genon, ona nije lišena protivurečnosti. Tako, u nizu svojih radova, on neprekidno sugeriše njeno indoevropsko (polarno, hiperborejsko) poreklo, iako je, ponovimo, prema Genonu ona „zajednička čitavom čovečanstvu“. Celokupno Genonovi delo, u stvari, predstavlja pokušaj rekontrukcije te prvobitne tradicije; na stranu činjenica da taj „pokušaj“ ostaje bled i neubedljiv, jer „Primordijalnu tradiciju“, u svojoj celovitosti, upravo prema Genonovoj misli, i nije moguće obnoviti pre kraja poslednjeg vremenskog ciklusa, takozvanog „mračnog doba“.
Baron Julijus Evola koji, po rečima Marka Sedžvika, (jednog od istraživača istog pokreta), predstavlja „drugog po važnosti“ autora ove škole, mnogo odlučnije vezuje pitanje porekla ove tradicije uz jednu ljudsku rasu.
Iznad istorije
Naše polazište u ovim razmatranjima bilo je unekoliko različito. Johan Jakob Bahofen, inače profesor rimaskog prava na Baselskom univerzitetu, objavio je 1861. kapitalno delo Matrijarhat, u kome, polazeći od mitoloških činjenica, razvija svojevsrnu tipologiju kultura i religija., deleći ih na matrijarhalne i patrijarhalne, htonske i uranske. Bilo bi, uostalom, mnogo primerenije reći da je Bahofen jedan od prvih filozofa istorije: religijski i duhovni činioci za njega su jednako važni, ako ne i važniji, nego politički i ekonomski fakti. NJegova koncepcija međutim u osnovi je evoluciona jer je Bahofen verovao da je ljudsko društvo evoluiralo, od matrijarhalno-telurskih (materijalnih, „osetilnih“) ka uransko-patrijarhalnim (duhovno čistim) civilizacijama. Ta osnovna slabost uzrok je tome da je Bahofenovo delo danas uglavnom zaboravljeno jer je odbačena njegova glavna teza o matrijarhatu kao prvobitnom obliku društvenog uređenja.
Upravo Julijus Evola inspirisao se pomenutim Bahofenovim delom, preuzimajući od njega osnovnu dvojnu tipologiju: podelu na uranske i telurske civilizacije. Ali Evola preokreće Bahofenovu evolucionu šemu, videći u ova dva principa pre dinamički par suprotnosti nego evolucioni sled. U stvari, to su večito žive aktuelnosti, premda je kroz istoriju moguće govoriti o regresiji uranskog principa. U svojoj čistoti, on se ispoljava u ranim indoevropkim zajednicama i njenim duhovnim spomenicima. Sve poznate istorijske civilizacije su ili matrijarhalne ili mešovite, s prevagom jednog ili drugog principa.
Naš zaključak, na tragu ovih ideja, jeste sledeći: ne postoji jedna već najmanje dve tradicije, ne jedan već dva principa na osnovu kojih se grade kulture i civilizacije, i ne jedan, već dva dijametralno suprotna, tipa čoveka. Nije čovek posledica ili proizvod određene kulture, civilizacije ili duhovnosti, već su, upravo suprotno, one posledica određenog tipa čoveka. Ne postoji mogućnost sinteze ni izmirenja ovih suprotnosti. O tome, uostalom, najbolje svedoči upravo Genonov pokušaj rehabilitacije Primordijalne tradicije koji je, prečesto, samo mehanički skup raznorodnih a katkad i nespojivih ideja i učenja, koje nikakav voluntarizam nije u stanju da svede na jedinstvo. Ali, upravo ti nespojivi elementi, svojim prisustvom, ukazuju na postojanje bar još jednog „antipodnog centra ili principa razvoja kultura i civilizacija“ (Dragoš Kalajić).
Drugim rečima, ne postoji jedna, „Primordijalna tradicija“ zajednička čitavom čovečanstvu, već najmanje dve. Ovu prvu, koja je oduvek bila svojstvena izrazitoj manjini, mi smo nazvali uranskom. Na društvenom i istorijskom planu, ona se ispoljava kao patrijarhalna zajednica, i kao patrijarhalno društveno uređenje, nasuprot matrijarhalnim civilizacijama i kulturama. Upravo patrijarhat karakteriše određena etika (a ne moral), jer je etika afirmativna, nalažući kakav čovek mora a ne kakav ne sme da bude; zato je čoveku uranske, patrijarhalne tradicije svojstven aristokratski pogled na svet, što je posledica visine ovog ideala, koji ne može da ispuni svako, već jedino najbolji. Za nas, dakle, „prvobitna tradicija“ može biti samo i jedino insdoevropska tradicija, zajednička svim indoevropskim narodima, ali ne samo njima.
U svojim knjigama Uporište i Mapa (anti)utopija Dragoš Kalajić govori o postojanju jednog, „diferenciranog tipa čoveka (...) koji je idealno ili realno, virtualno ili aktuelno, povezan sa verodostojnim sadržajima evropske tradicije i evropskog pogleda na svet, odnosno sa iskonskim i temeljnim etno-etničkim principima“. U svetu neodređenosti, on je određen, svojom tradicijom i etničkom pripadnošću, te stoga i „diferenciran“ – diferenciran, „u odnosu na posledice savremenih procesa masifikacije i (jednodimenzionalne) nivelacije“.
On nije ni istorijski ni antiistorijski već, budući da prethodi samoj istoriji, nadistorijski: „verodostojni evropski etno-etički identitet (...) nije objekt već subjekt istorije, nije nastajao već je postojao, nije se objašnjavao već se objavljivao, i nije kocpept nego princip“. Termin „evropski etno-etički identitet“ ovde možemo poistovetiti sa „indoevropskim“: reč je o pripadnosti jednom nasleđu i jednoj tradiciji vrednosti i ideja.
Ko smo mi?
Ko je, međutim, odakle dolazi i kuda ide taj poseban tip čoveka? Na početku svog Antihrista, Fridruh Niče kaže: „Ko smo mi? Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci. Dosta dobro znamo koliko po strani živimo (...) S one strane severa, leda, smrti – tamo je naš život, tamo je naša sreća.“
Izvesno je da taj, „diferencirani“ ili integralni tip čoveka, u korpusu moderne kulture predstavlja ne samo manjinu već i nešto tuđe, što samom svojom pojavom, među „neodređenim“, izaziva reakciju. Kod jednih, malobrojnih, potrebu da slede uzvišeni, svetao primer. Kod većine – netrpeljivost, mržnju, odijum. Jasno je da kod prvih pojava takvog čoveka samo budi unutrašnje sadržaje koji su već prisutni: sledeći njegov primer, sledeći takvog učitelja, oni slede ne toliko učitelja koliko najdublji zov bića. Kod drugih, njegova pojava ima efekat ogledala koje im pokazuje istinu bića: u tom ogledalu, oni vide samo izobličeni, nakazni i prepolovljeni odraz čoveka. Pojava heroja, među kukavicama, ima za posledicu spoznaju sopstvenog kukavičluka. Pojava jednog blistavog bića, među bednicima, izaziva spoznaju sopstvene bede.
Integralni tip čoveka se, u modernoj kulturi, javlja samo iznimno i retko, i sve ređe i ređe. Danas, on je samo osamljeni pojedinac, nekad, u vremena koja su prethodila samoj istoriji, on je obrazovao zajednice „plemenitih ljudi“. Treba reći da je pojava indoevropskih naroda, koji su svi odreda delili određen, mogli bi smo reći „diferenciran“, pogled na svet, i veoma karakterističnu duhovnost i tradiciju, pojava bez presedana u istoriji. To je tradicija koju opisujemo kao uransku, patrijarhalnu, a čiji ideal nije „živeti slobodno od greha“, već, naprotiv, postići obogotvorenje, postati ravan bogovima. Ništa slično nije zabeleženo u istoriji, tamo gde se, među ne-indoevropskim narodima i tradicijama, ipak javlja nešto slično, treba pomišljati na, bilo posredne bilo neposredne, uticaje indoevropskog nasleđa. To isto važi za izrazito patrijarhalne, uranske tradicije kao što su Zen ili samurajski Bušido kodeks.
„U pogledu Tao te ching,“ kako primećuje Kalajić u svom Uporištu, „mi se u potpunosti slažemo sa tezom Wutkea, (izloženom u Geschichte des Heidenthums), da je taoizam samo jedan ogranak indijske svesti“. Drugim rečima, u pitanju je samo kineska verzija izvorno indoevropskih učenja, koja sasvim odudara od inače savršeno prakticističkog duha kineske tradicije. Prema slovu predanja, upravo zato se Lao Ce pri kraju svog života zaputio ka Zapadu, ka duhovno srodnim i ka „jezgru Tradicije“.
Čovek indoevropske tradicije, patrijarhalne i uranske etike načelno je samodovoljan i neuslovljiv: neuslovljiv okolnostima i spoljašnjim prinudama, on je taj koji uslovljava okolnosti. NJega ne determiniše istorija, ekonomija ni biologija. On se na sceni istorije pojavljuje od samog početka u svom dovršenom obliku, bez prelaznih međuoblika. Doduše, njegovo otkrivanje je veoma otežano zbog karakterističnog načina sahranjivanja, spaljivanjem a ne pokapanjem, koje za sobom ne ostavlja antropološke tragove. Budući da je u pitanju princip a ne koncept, njega nije moguće objašnjavati. Prema najsažetijem određenju, koje pripada starorimskom pesniku Horaciju, u pitanju je tip čoveka „uspravnog i među ruševinama“: „I ako se slomljen sruši svet“, pevao je Horacije, „on će stajati uspravan, među ruševinama“. Prema rečima Miloša Crljanskog – on je jedini trezan, među ludacima.
Pribežište, u planinama. „Humanitas heroica“
Takav, aristokratski i aristoidni, tip čoveka prethodi istoriji ali se neprekidno pojavljuje kroz istoriju, u čitavom nizu figura: od arijskih, indoevropskih osvajača Evrope i Indije, preko spartanskih ili keltskih vitezova, vitezova evropskog Srednjevekovlja i japanskih samuraja, sve do ruskih kozaka i 0srpskih krajišnika. Sasvim precizno, on nema nikakvu preciznu istorijsku ni geografsku lokalizaciju; njega ne definiše ni prirodno okruženje ni društvene okolnosti. Tamo gde se aristokratski princip javlja u svojoj čistoti, naziremo njegovo lice. Činjenica da se on, naročito u poslednjem istorijskom periodu, sve češće vezuje za sredinu planine, gore, a ne recimo, ravnice, može biti tumačena dvostruko: jeste da takva prirodna sredina najviše odgovara čoveku uranske tradicije, koji uvek pre bira visove nego udoline, ali je ta činjenica takođe posledica njegovog poraza u istoriji. Patrijarhalna tradicija se povlači u planine iz prostog razloga što je izgnana iz gradova i dolina. Poslednji čuvari patrijarhalnih vrednosti ostaju oni koji biraju život na planinama. Patrijarhalna tradicija se brzo gasi u gradovima, nastavljajući da živi, u veoma čistom obliku, među stanovnicima planina, poput, recimo, škotskih brđana ili srpskih gorštaka.
Za čoveka uranske tradicije, planine postaju orlovska gnezda ili utvrde, pod stalnom opsadom, iz kojih se dugo odupire nasrtajima svog neprijatelja, htonskog čoveka, ustvari samom „istorijskom progresu“. Tek s vremena na vreme, on se spušta u gradove ali ne zato da bi ovde sebe potvrdio budući da on već poseduje jeste bića, nego da bi stupio u borbu i da bi, svojom pojavom i primerom, probudio sebi slične. Takva situacija ne samo da je gotovo arhetipska u srpskoj epskoj tradiciji već je ona u to doba predstavljala sasvim očiglednu i svakodnevnu stvarnost: patrijarhalni, uranski junak se spušta s planine u grad, izazvan turskim zulumom, kako bi se osvetio.
Ali uranska tradicija nije nešto što je anahrono i pobeđeno „duhom vremena“ ili istorije, iz prostog razloga što je ona nadvremena i nadistorijska. Istina: davno su prošla vremena kad je ona određivala i inspirisala čitave ljudske zajednice: narode, civilizacije, države, ili vojne redove. Danas ona karakteriše samo usamljene pojedince. Na primer, srpska epska tradicija predstavlja izvanredan izraz uranske tradicije, što znači da je patrijarhalnu i aristokratsku etiku, u vremenima posle Kosovske bitke, kada je aristokratski sloj praktično iščezao, delio praktično celokupan narod. Na jeziku narodne pesme, ideal jeste junak koji je „kadar i stići i uteći, i na strašnom mestu postojati“. Ta ista patrijarhalna tradicija još je veoma živa u vreme Prvog srpskog ustanka, da bi, s oslobođenjem od Turaka, pojava „građanske Srbije“ označila konačni slom patrijarhalne zajednice. Ona, još neko vreme, opstaje u planinama, na primer u vrletima Crne Gore: svojim celokupnim životom i delom (Primjeri čojstva i junaštva), vojvoda Marko Miljanov daje jedan od njenih najčistijih izraza. Radovi Nemca Gerharda Gezemana, posvećeni toj epskoj tradiciji, svedoče da je ona izgradila „jedan sasvim određen, jasno sagledan, merodavan i obavezan ideal čoveka“, nalazeći brojne paralele između starogrčkog agona, iskazanog u Ilijadi, i onog koji je motivisao srpske junake. I dalje: „Razume se, ovaj njihov ideal ostao je nepoznat “visokokulturnim nacijama”, nije postao uzor opšteg evropskog izgrađivanja čoveka, kao što je to postao starogrčki, ali je nesumnjivo jedan od ideala kome su Grci svesnije od ikog drugog težili, a kome su revnosno stremili i naši germanski preci: idealu herojskog čoveka. Ali i ova ideja značila bi malo da se otelotvorila samo u ratničkom tipu čoveka, da se u siromašnoj i maloj Crnoj Gori nije oplodila još u izgrađivanje humanog čoveka u junaku, u izgrađivanje humanosti“ (Gerhard Gezeman: Herojski životni oblici). Isti autor ističe jedan primer, pozivajući se na Nenadovića, koji navodi reči jednog Francuza, ozlojeđenog zbog uobraženosti Crnogoraca: “Nemaju ni industrije, ni književnosti, ni pruga, ni flote – ništa nemaju. Da im se oduzme sve ono što drugi narodi za njihove potrebe proizvode, ostali bi i bez kape, u samoj košulji i opancima, sa guslama u ruci. Niko od prostih Francuza nema toliko nerazložnog narodnog ponosa koliko ga ima jedan njihov kozar” (LJ. Nenadović: O Crnogorcima).
Ali „ovaj kozar(...)“, dodaje Gezeman, „nije nipošto čovek iz naroda po evropskom shvatanju. NJegov ponos nije nikako bez razloga, jer on je ispunio zakon života, on je, kao one ličnosti iz Kiplingovog romana, obrao plod svoga života: čast koju donosi ispunjeni agon“.
Silazak u gradove
Doduše, patrijarhalna tradicija i njeni preostali čuvari ne mogu se nadati da će još dugo opstajati izolovani, u planinama. U suštini, to se već dešava. Poslednje oaze, ili ostrva, uranske i patrijarhalne, te herojske tradicije, one „Humanitas heroica“ o kojoj govori Gezeman, danas iščezavaju pred naletima jednog fiktivnog sveta, sveta utopije, koji je izraz čežnji, ideala i snova htonskog čoveka. Planinska uporišta uranskog čoveka danas postaju turistička odredišta – plen htonske civilizacije potrošnje – ili zjape, zapuštena ili pusta. Gde su otišli njeni čuvari koji su tako dugo odolevali istoriji? Oni su se spustili u gradove, proterani industrijalizacijom ili deruralizacijom, kako bi u njima ičezli, ili se osvetili. Možemo zato postaviti pitanje da li ova tradicija opstaje i danas, u urbanim džunglama, u okvirima potrošačke i tehnokratske civilizacije, koja je prodrla svuda, osvajajaući sve prostore, razarajući i poslednja pribežišta uranske tradicije?
Isti ideal se, doduše sporadično i retko, manifestuje u delima tzv. umetničke književnosti. Primer za to su romani Miloša Crnjanskog, Seobe, Roman o Londonu i Kod Hiberborejaca. Likove romana Crnjanskog karakteriše viteška, plemenitaška etika, u vremenima srpskih seoba kao i u lavirintima urbane džungle, modernog Londona, ili sumornim pejsažima Evrope pred kataklizmu Drugog svetskog rata. U romanu Izgon Momčila Selića – jednom od nespornih remek-dela srpske književnosti XX veka – lakonski je iskazuje anonimni lik romana, odeven u lugarsko odelo.
U romanu, ovaj anonimni junak, odgovarajući na ucene i obećanja političkog komesara, izriče kratki govor, koji je najsažetiji izraz etike i pogleda na svet o kome je na ovom mestu reč. Na jednoj strani su utopijska obećanja, ukoliko se prikloni „istorijskom progresu“, te pretnje, upućene čoveku uranske tradicije, ukoliko odbaci njene ucene. Na drugoj, stoji samo usamljeno jeste bića čoveka uranske tradicije. Tamo gde bi se htonski čovek priklonio, bilo zastrašen prinudom, bilo primamljen obećanjima, jedan gorštak, Rovčanin, odbija i jedno i drugo, i progovara tonom apsolutne, suverenske distance, siguran i pouzdan u svoje jeste bića.
Boris Nad
